Kako da razlikujem uobičajeno pubertetsko ponašanje od ozbiljnijeg problema?

Promene raspoloženja, potreba za privatnošću i sukobi oko pravila deo su odrastanja. Razlog za brigu je kada promene traju duže od nekoliko nedelja, kada su nagle i izražene ili kada utiču na san, ishranu, školu i odnose sa prijateljima. Ako niste sigurni, razgovor sa stručnim licem pomaže da se situacija proceni.

Da li će mi terapeut prenositi šta dete priča?

Ne u detalje. Da bi tinejdžer mogao da govori otvoreno, potrebno mu je poverenje. Na početku dogovaramo šta ostaje između nas, a o čemu roditelji dobijaju informaciju. Izuzetak su situacije u kojima je ugrožena bezbednost deteta ili drugih, i tada roditelji uvek budu obavešteni.

Moje dete neće da ide kod psihologa ili terapeuta. Šta da radim?

To je čest i razumljiv otpor. Možete početi sami, kao roditelji, jer promene u načinu na koji reagujete često menjaju i ponašanje tinejdžera. Mladima je ponekad lakše da dođu kada sami izaberu da probaju jedan razgovor, bez obaveze da nastave.

Od kog uzrasta radite sa decom i mladima?

Sa adolescentima radim individualno i zajedno sa roditeljima, prilagođeno uzrastu i situaciji. Za maloletne klijente potrebna je saglasnost roditelja ili staratelja.

Adolescentne krize - podrška tinejdžerima, Kragujevac

Adolescentna kriza je period u kome tinejdžer, a sa njim i cela porodica, prolazi kroz promene koje postanu preteške za uobičajene načine snalaženja. Neke promene su deo zdravog odrastanja, ali povlačenje, nagli pad u školi, stalni sukobi ili znaci tuge i straha mogu ukazivati da je potrebna podrška. Radim sa roditeljima, sa tinejdžerima i sa porodicom zajedno.

Kako da prepoznam da je mom detetu potrebna pomoć?

Obratite pažnju na promene koje traju, koje su nagle ili koje utiču na više oblasti života odjednom. Jedan loš dan ili jedna svađa nisu razlog za brigu, a obrazac koji traje nedeljama jeste.

Znakovi na koje vredi obratiti pažnju:

povlačenje u sobu i od prijatelja koji su ranije bili važni,
nagli pad uspeha, izbegavanje škole ili izostanci,
promene u snu i ishrani,
izražena razdražljivost, bes ili česti sukobi,
dugotrajna tuga, bezvoljnost, gubitak interesovanja,
prekomerno korišćenje telefona, interneta ili igrica,
eksperimentisanje sa alkoholom, drogama ili kockanjem,
izjave poput „sve mi je besmisleno“ ili „bolje bi bilo da me nema“.

Poslednji znak uvek shvatite ozbiljno i reagujte odmah. Više o tome pročitajte u delu o hitnim situacijama ispod.

Šta je uobičajeno u pubertetu, a šta nije?

U pubertetu je uobičajeno da tinejdžer traži više privatnosti, da mu prijatelji postanu važniji od porodice, da se raspoloženje brzo menja i da preispituje pravila. To je deo izgradnje sopstvenog identiteta i samostalnosti.

Manje uobičajeno je kada se tinejdžer potpuno povuče, kada nestanu sva interesovanja, kada sukobi prerastu u nasilje ili kada ugrožava sopstveno zdravlje i bezbednost. Tada odrastanje više nije samo „faza“ koja će proći sama od sebe.

Kako da razgovaram sa tinejdžerom koji neće da priča?

Najčešće pomaže manje pitanja i više prisustva. Tinejdžeri se lakše otvaraju u usputnim situacijama, u kolima, tokom šetnje ili zajedničke aktivnosti, nego u razgovoru „sedi, moramo da pričamo“.

Nekoliko stvari koje obično pomažu:

slušajte do kraja pre nego što savetujete ili kritikujete,
priznajte osećanja, čak i kada se ne slažete sa ponašanjem,
budite dosledni u pravilima, a fleksibilni u tonu,
izbegavajte poređenje sa drugom decom i sa sobom u njegovim godinama,
pokažite da ste tu i kada je teško, bez uslova.

Kako izgleda rad sa adolescentima i roditeljima?

Rad prilagođavam situaciji i uzrastu. Najčešće počinje razgovorom sa roditeljima, zatim sa tinejdžerom, a po potrebi i zajedničkim susretima.

Sa tinejdžerom radimo na onome što je njemu važno: odnosima sa vršnjacima, školi, osećanjima, sukobima kod kuće, pitanjima identiteta i budućnosti. Sa roditeljima radimo na tome kako da razumeju šta se dešava, kako da postave granice i kako da ostanu povezani sa detetom.

Ovakav rad zasniva se na sistemskom pristupu, jer kriza jednog člana porodice uvek utiče na sve, a promene u porodici olakšavaju promenu tinejdžeru. Više o radu sa celom porodicom pročitajte na stranici porodična psihoterapija.

Šta ako je u pitanju telefon, igrice ili alkohol?

Kod mladih se kriza često vidi kroz prekomerno korišćenje ekrana ili rano eksperimentisanje sa supstancama i klađenjem. O tome pišem na stranicama zavisnost od video-igara, zavisnost od interneta i zavisnost od kockanja.

Ako si tinejdžer i čitaš ovo

Ako ti je teško, a ne znaš kome da kažeš, ovo je mesto gde možeš da počneš. Ne moraš da znaš tačno šta nije u redu. Dovoljno je da osećaš da je previše.

Razgovor sa mnom nije kazna, niti znači da sa tobom nešto „nije u redu“. To je prostor u kome možeš da kažeš ono što ne možeš kod kuće ili u školi, bez osude. Ako želiš, možeš sam ili sama da predložiš roditeljima da se javimo.

Da li je rad poverljiv?

Da. Tinejdžeru je potrebno poverenje da bi govorio otvoreno, zato na početku sa roditeljima i mladom osobom dogovaramo šta ostaje između nas. Kada je ugrožena bezbednost deteta ili drugih, roditelji se uvek obaveštavaju.

Za rad sa maloletnim klijentima potrebna je saglasnost roditelja ili staratelja.

Šta da radim u hitnoj situaciji?

Ako dete govori o samoubistvu, samopovređuje se, ne može da se smiri ili je njegova bezbednost na bilo koji način ugrožena, ne čekajte zakazani termin.

U hitnoj situaciji: pozovite Hitnu pomoć na 194 ili odvedite dete u najbližu hitnu službu. Ostanite uz njega dok ne dobije pomoć.

Psihijatrijska procena u takvim situacijama pripada lekarima. Moj rad može da usledi i ide uporedo sa tim.

Prvi korak

Ne morate imati sve odgovore da biste se javili. Ako vas brine ponašanje vašeg deteta ili se osećate nemoćno u odnosu sa njim, pišite mi preko stranice za kontakt i dogovorićemo prvi razgovor, sa vama, sa detetom ili sa celom porodicom.