Zavisnost od video-igara

Zavisnost od video-igara, stručno poremećaj igranja video-igara, postoji kada osoba gubi kontrolu nad igranjem i ono postaje važnije od škole, posla, sna i odnosa, uprkos jasnim posledicama. Svetska zdravstvena organizacija je ovaj poremećaj uvrstila u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (MKB-11). Psihoterapijska podrška pomaže igraču i porodici da razumeju šta igra pruža i da vrate ravnotežu u svakodnevni život.

Kada igranje igrica postaje problem?

Igranje postaje problem kada više nije jedna od aktivnosti, nego centar oko koga se sve ostalo prilagođava. Većina ljudi koji igraju, čak i mnogo, nema poremećaj.

Prema MKB-11, poremećaj igranja video-igara opisuju tri glavna obeležja, koja se obično javljaju tokom najmanje godinu dana:

• smanjena kontrola nad igranjem – kada, koliko i koliko dugo,
• igranje dobija prednost nad drugim interesovanjima i obavezama,
• igranje se nastavlja ili pojačava uprkos negativnim posledicama.

U svakodnevnom životu to izgleda ovako: igra se do kasno u noć, ocene padaju, izostanci se gomilaju, prijatelji „uživo“ nestaju, a svaki pokušaj ograničenja završava se burnom reakcijom.

Dete stalno igra igrice – šta da radim?

Počnite od razgovora, a ne od zabrane. Pitajte dete šta voli u igri, sa kim igra i kako se oseća kada ne igra. Igra često zadovoljava stvarne potrebe: osećaj uspeha, pripadnost grupi, beg od pritiska ili usamljenosti.

Šta obično pomaže:

• jasna i unapred dogovorena pravila o vremenu igranja,
• doslednost oba roditelja,
• uređaji van spavaće sobe tokom noći,
• zajedničko vreme i aktivnosti koje dete zaista zanimaju,
• pažnja na kupovine unutar igara i kutije sa nagradama, koje imaju elemente kockanja.

Šta obično ne pomaže: pretnje koje se ne sprovode, ponižavanje i naglo oduzimanje kao jedina mera. Kada se igranje pretvori u stalni sukob, vreme je da potražite podršku. Pogledajte i stranice podrška porodici i adolescentne krize.

Kako izgleda psihoterapijska podrška kod zavisnosti od video-igara?

Rad se prilagođava uzrastu i situaciji. Sa mladima često radim zajedno sa roditeljima, a sa odraslima individualno ili uz partnera.

U radu se najčešće bavimo:

• razumevanjem šta igra pruža i šta nedostaje van nje,
• postepenim vraćanjem sna, obaveza i druženja,
• dogovorima u porodici koje svi mogu da poštuju,
• emocijama koje se izbegavaju igranjem, kao što su anksioznost, tuga ili osećaj neuspeha,
• planom za situacije u kojima je poriv za igrom najjači.

Pošto se problem gotovo uvek odražava na celu porodicu, rad je zasnovan na sistemskom pristupu. Kada se promene obrasci u kući, mladoj osobi je lakše da promeni svoje navike.

Da li je potrebna i druga pomoć?

Ponekad se iza prekomernog igranja kriju depresivnost, socijalna anksioznost ili poteškoće sa pažnjom. Ako procenim da je potrebna procena psihijatra ili drugog specijaliste, reći ću vam to i uputiti vas dalje. Moj rad može da ide uporedo sa tim.

Da li je razgovor poverljiv?

Da. Sa mladima i roditeljima na početku dogovaramo šta ostaje u poverenju, a šta se deli, kako bi svi mogli da govore otvoreno. Granice poverljivosti postoje samo kada je ugrožena nečija bezbednost.

U hitnoj situaciji: ako primetite znake samopovređivanja, nasilja ili je nečija bezbednost ugrožena, pozovite Hitnu pomoć na 194 ili se javite u najbližu hitnu službu.

Prvi korak

Ako vas brine sopstveno igranje ili igranje vašeg deteta ili partnera, javite se preko stranice za kontakt i dogovorićemo prvi razgovor. Srodnu temu obrađujem na stranici zavisnost od interneta, a sve oblasti rada pronaći ćete na stranici psihoterapija kod bolesti zavisnosti.